KAKO SU POVEZANI DIJABETES I PREKOMERNA TELESNA TEŽINA?

U cilju ostvarivanja javnog interesa u oblasti javnog informisanja, informišemo i edukujemo javnost kako su povezani dijabetes i prekomerna telesna težina.

U osnovi nastanka dijabetesa tipa 2 je genetski uslovljena insulinska rezistencija, praćena defektom sekretorne sposobnosti pankreasne beta ćelije. Insulinska rezistencija se ne javlja samo kod pacijenata sa dijabetesom, već i kod niza drugih oboljenja, prvenstveno kod gojaznosti. Iako genetika ima važnu ulogu u razvoju dijabetesa, prekomerna telesna masa može povećati rizik od aktiviranja gena povezanih s dijabetesom.

 

 

Prevencija i kontrola prekomerne telesne mase kroz zdravu ishranu, redovnu fizičku aktivnost i druge zdrave životne navike ključne su strategije u prevenciji nastanka dijabetesa tipa 2. Vodiči preporučuju da osobe sa preddijabetesom treba da izgube oko 10% telesne mase kako bi sprečile razvoj tipa 2 dijabetesa. Uvođenje redovne fizičke aktivnosti ima brojne prednosti, pre svega u redukciji telesne mase, nivoa lipidnih parametara i poboljšanju osetljivosti na insulin. Osobe sa dijabetesom mogu poboljšati metaboličku kontrolu bolesti održavanjem normalne uhranjenosti.

Pojedina terapija za dijabetes povećava rizik za povećanje telesne mase, pre svega preparati sulfonilureje i insulinska terapija. S druge strane, prema aktuelnim terapijskim preporukama, kod gojaznih osoba sa tipom 2 dijabetesa, naročito onih sa pridruženim kardiovaskularnim bolestima, terapija izbora su metformin i lekovi iz grupe agonista glukagonu sličnog peptida 1 (glucagon-like peptide-1 receptor agonists-GLP1-RA) i inhibitora Na-glukoznog kontraspotera 2 (sodium glucose cotransporter 2 inhibitors-SGLT2). Ovi lekovi povoljno utiču na telesnu masu, u smislu njenog smanjenja, što dodatno utiče na popravljanje metaboličkih parametara (smanjenje krvnog pritiska, lipidnih parametara, popravljanje bubrežne i kognitivne funkcije).

Posledice neregulisane telesne težine

Gojaznost je prekomerno nakupljanje masti u telu koja je povezana sa visokim rizikom razvoja drugih oboljenja, pre svega dijabetesa tipa 2, kardiovaskularnih bolesti, masne jetre, apneje, depresije i demencije.

Hronično zapaljenje niskog intenziteta u masnom tkivu učestvuje u nastanku ovih komorbiditeta. Poseban rizik za razvoj dijabetesa i kardiovaskularnih bolesti ima centripetalna gojaznost, a to je povećano nakupljanje masti u predelu stomaka sa obimom struka većim od 80 cm za žene i 94 cm za muškarce. Generalno, osoba se smatra gojaznom kada je njen indeks telesne mase (ITM) veći od 30 kg/m2.

Nastanak gojaznosti zavisi od ishrane, ali i od drugih faktora kao što su starost, pol, genetski i epigenetski faktori (faktori životne sredine i životnih navika). Važno je naglasiti da i neke osobe s normalnom telesnom masom mogu razviti top 2 dijabetesa, ali prekomerna uhranjenost svakako povećava rizik.

Uticaj fizičke aktivnosti na šećer u krvi

Redovna fizička aktivnost je važan i sastavni deo terapije dijabetesa, ali i dalje predstavlja veliki terapijski izazov, kako za lekare, tako i za osobe sa dijabetesom. Poznato je da redovna fizička aktivnost smanjuje kardiovaskularni rizik, jer pomaže u postizanju ciljnih vrednosti glikemije, lipidnih parametara, poboljšanju endotelijalne funkcije i telesnog sastava. Istovremeno, učestalost hroničnih mikrovaskularnih, ali i akutnih komplikacija bolesti (dijabetesna ketoacidoza i teške hipoglikemijske epizode) znatno su ređe kod osoba koje redovno vežbaju.

Međutim, najčešća prepreka redovnom vežbanju i bavljenju sportom kod osoba sa dijabetesom, naročito s tipom 1 dijabetesa, osim nedostatka vremena, jesu i postojanje straha od hipoglikemije i neodgovarajuće znanje u vezi s prilagođavanjem insulinske terapije u toku fizičke aktivnosti. Preporuka za sve odrasle osobe sa dijabetesom je 150 minuta fizičke aktivnosti nedeljno, sa ne više od dva konsekutivna dana bez fizičke aktivnosti. Treninzi snage (otpora) se takođe preporučuju 2-3 puta nedeljno. Za decu i osobe mlađe od 18 godina preporučuje se najmanje 60 minuta fizičke aktivnosti dnevno.

Vežbanje delimo na aerobno i anaerobno,u zavisnosti od toga koji se energetski sistem koristi za podršku aktivnosti, iako većina aktivnosti uključuje kombinaciju ovih sistema.

Aerobno vežbanje (šetanje, vožnja bicikla, trčanje, plivanje) uključuje ponavljano i kontinuirano pokretanje velikih mišića koji se prvenstveno oslanjaju na aerobni sistem za proizvodnju energije.

Treninzi otpora (snage) su vrsta fizičke aktivnosti koja koristi sopstvenu masu, masu različitih sprava, ili elastični otpor traka, a koji se prvenstveno oslanjaju na anaerobne sisteme za proizvodnju energije.

Treninzi sa intervalima aktivnosti visokog intenziteta podrazumevaju smenjivanje kratkog perioda intenzivnih vežbi i oporavka sa niskim ili umerenim intenzitetom aktivnosti (npr. intervali vežbanja i odmora od 20 sekundi do 4 minuta sa ponavljanjem do deset ciklusa).

Sport i dijabetes

Kod osoba sa dijabetesom na insulinskoj terapiji, glikemijski odgovor na fizičku aktivnost zavisi od mesta aplikacije insulina, nivoa insulina u cirkulaciji, glikemije i sastava obroka (glavnog ili užine) pre početka vežbanja, kao i od tipa, intenziteta i dužine treninga.

Tokom aerobnog vežbanja, glikemija kod većine osoba sa dijabetesom opada, osim u slučaju dodatnog unosa UH. Povećan nivo insulina tokom vežbanja dovodi do veće potrošnje glukoze u odnosu na hepatičku glukoneogenezu, što može odložiti lipolizu, što je još jedna karakteristika koja potvrđuje da je glukoza osnovno gorivo za mišiće. Rizik od hipoglikemije, naročito kod osoba sa tipom 1 dijabetesa nastupa nakon 45 minuta od početka aerobnog vežbanja. Utrenirane osobe sa tipom 1 dijabetesa imaju veći pad glikemije tokom aerobnog vežbanja od osoba koje nemaju redovnu fizičku aktivnost. Stoga, sve osobe sa tipom 1 dijabetesa zahtevaju dodatni unos UH, ili smanjenje doze insulina, ili čak oba pre započinjanja aerobne aktivnosti. Niska koncentracija insulina usled agresivne redukcije, ili čak preskočene doze insulina pre treninga može uzrokovati hiperglikemiju pre i tokom aerobnog vežbanja, pa čak i manja aktivnost može dovesti do razvoja ketoze.

Tokom treninga snage (otpora) postoji veća stabilnost glikemije u odnosu na kontinuirane aerobne treninge, iako ponekad kod pojedinih osoba može dovesti do manjeg porasta glikemije. Tokom ovih treninga ne dolazi do znatnijeg pada glikemije usled porasta kontraregulatornih hormona i drugih metabolita koji vrše restrikciju glukozne potrošnje. Tokom kratke i intenzivne anaerobne fizičke aktivnosti (npr. sprint, dizanje tegova) ili treninga sa intervalima aktivnosti visokog intenziteta, tipično dolazi do skoka glikemije. Preuzimanje glukoze od mišića prestaje odmah nakon aerobnog vežbanja, ali ukupna potrošnja glukoze ostaje povišena i narednih nekoliko sati, kako bi se obnovili depoi glikogena. Stoga, rizik od hipoglikemije ostaje povišen i 24 sata nakon treninga, zajedno sa rizikom od noćnih hipoglikemija kod treninga koji se sprovodi u popodnevnim satima.

Individualni cilj fizičke aktivnosti (npr. postizanje optimalne metaboličke kontrole, prevencija komplikacija, poboljšanje kondicije, gubitak telesne mase, sportsko takmičenje) mora biti evaluiran pre odluke o korekciji insulinske terapije. Na primer, vežbanje radi redukcije telesne mase zahteva strategiju koja ima fokus na smanjenju doze insulina tokom i nakon treninga, a ne na potrošnji dodatnih UH. Nasuprot tome, ako je primarni cilj postizanje maksimalnih sportskih rezultata, onda je neophodna strategija prilagođavanje ishrane i sledstveno modifikacija doze insulina.

Ciljni nivo glikemije na početku vežbanja se individualno određuje. Prema konsenzusu, razuman glikemijski okvir za većinu pacijenata sa dijabetesom, naročito sa tipom 1, pre započinjanja aerobne fizičke aktivnosti je 7-10mmol/l. Nivo glikemije viši od 10mmol/l bi mogao biti prihvatljiv u situacijama kada postoji povećan rizik od hipoglikemije. Međutim, postizanje i održavanje glikemije u navedenim okvirima je terapijski izazov. Glikemijski odgovor na fizičku ativnost varira kao rezultat nekoliko faktora, uključujući dužinu i intenzitet vežbanja, početni nivo glikemije, individualnu aerobnu utreniranost i nivo insulina u cirkulaciji.

S druge strane, anaerobni trening se može započeti pri nižim vrednostima glikemija (5-7mmol/l), s obzirom da su glikemije tokom ovakvih treninga stabilnije i padaju u manjoj meri u odnosu na kontinuirani aerobni trening, ili su čak u manjem porastu. Uprkos tome što i dalje ne postoje precizne preporuke o nivou glikemije u toku fizičke aktivnosti, na osnovu kliničkog iskustva, kao i na osnovu rezultata kliničkih studija, smatra se da su idealne vrednosti glikemije 6-8 mmol/l.