ŠTA JE SINDROM HRONIČNOG UMORA I ZAŠTO SE NE MOŽE IZLEČITI ODMOROM? -prof. dr BRANISLAV MILANOVIĆ

U cilju ostvarivanja javnog interesa u oblasti javnog informisanja, informišemo i edukujemo javnost o sindromu hroničnog umora kao posledice post-kovidnih komplikacija.

 

 

Sindrom hroničnog umora (Chronic Fatigue Syndrome) ili mijalgični encefalomijelitis (Myalgic Encephalomyelitis) manifestuje se jakom iscrpljenošću, a u najtežim oblicima bolesti pacijenti leže prikovani za postelju. Ovo je bolest koja se javlja kod mladih ljudi, zbog nje se raspadaju brakovi, gubi radno mesto. Sindrom hroničnog umora pod šifrom R-53.8 kao bolest priznala je Svetska zdravstvena organizacija.

 

 

Sindrom hroničnog umora je razarajuća i multisistemska bolest

Stanje se često pogrešno dijagnostikuje, pa se pacijenti nekada tokom više godina, pogrešno leče ili na svoju ruku uzimaju terapiju.

– Sindrom hroničnog umora manifestuje se bolovima u mišićima, kognitivnim poremećajima. Prema mišljenju većine naučnika, ovo je bolest koja je u rangu onkološke bolesti ili HIV infekcije, a u težim stadijumima i ozbiljnija. Ovo je razarajuća i multisistemska bolest za koju do sada nije postojalo dovoljno razumevanja – kaže za portal eKlinika prof. dr Branislav Milovanović, jedan od 23 eksperta na nivou Evropske unije koji se bavi lečenjem sindroma hroničnog umora.

 

 

Kako nastaje i kako se dijagnostikuje bolest?

Prof. dr Milovanović je prvi je u našoj zemlji počeo da se bavi neurokardiologijom, uveo je niz dijagnostičkih metoda, član je Evropske akademije nauka i umetnosti, a sindromom hroničnog umora bavi se više od 20 godina.

– Primećeno je da bolest nastaje nakon neke infekcije, kada se pacijent posle 15 ili 20 dana ne oporavlja. Dijagnostika ne pronađe ništa što bi moglo da ukaže na postojanje bolesti, jer je glavni problem na nivou ćelija, na nivou organela mitohondrija koje proizvode energiju. Kada bismo uradili biopsiju kože ili mišića otkrili bismo bolest, ali ne možete svima da radite biopsiju. Jedini način da se dokaže ova bolest jeste testiranje autonomnog nervnog sistema – kaže prof. Milovanović.

 

 

Ozbiljna oštećenja

Problem je, ipak, što postoji mali broj laboratorija za testiranje autonomnog nervnog sistema u regionu. Laboratorije postoje u KBC „Bežanijska kosa“, Klinici „Rebro“ u Zagrebu i KC Ljubljana i u Banja Luci. Prof. dr Milovanović pojašnjava da stručnjaci mogu da testiraju autonomni nervni sistem i da pronađu ozbiljna oštećenja.

– Nalazite, na primer, potpuni poremećaj regulacije krvnog pritiska. Prateći simptomi su i bolovi u mišićima i zglobovima, u 80 odsto slučajeva postoje problemi sa gastrointestinalnim traktom. Mogući su neurološki ispadi, igranje mišića, osećaj mravinjanja, slabost u rukama i nogama, tremor, obično drhtanje prstiju šake- kaže dr Milovanović.

 

 

Tri osnovna simptoma

Pacijenti tokom vremena primete da im nedostaje snaga. Stanje hroničnog umora remeti svakodnevni život. Postoji, ipak, određeni broj simptoma, simptomatologija i uslova koji moraju da budu ispunjene kako bi se postavila dijagnoza.

– To je prvo umor koji traje duže od 6 meseci. Zatim pad energije pri nekom fizičkom naporu, treći veoma bitan simptom je poremećaj spavanja. Na početku infekcije prisutna je velika pospanost, a kasnije dolazi do poremećaja spavanja, pa se pacijenti bude tokom noći i ne mogu da spavaju – objašnjava prof. dr Branislav Milovanović.

Postoje i sporedni simptomi u vidu kognitivnih poremećaja, najčešće problemi s pamćenjem, koncentracijom, otežanog govora. Poremećaji funkcije autonomnog nervnog sistema manifestuju se i u vidu gubitka svesti, nekim pacijentima se pri ustajanju zavrti u glavi. Javlja se i lupanje srca, zujanje u ušima, vrtoglavice.

 

 

Slepa ulica sindroma hroničnog umora

Kod skoro 80 odsto pacijenata registruju se i anksioznost, fobija, depresija i to je ono što je, kako ističe prof. dr Branko Milovanović zapravo slepa ulica.

-To su psihološki poremećaji koji su neki pacijenti imali odranije, a kod nekih su se pojavili s nastankom ove bolesti. Pošto dijagnostika ništa ne pronađe, pacijenti se onda često upućuju psihijatru i to je najveća zabluda, jer se smatralo da nemamo organsku podlogu, a da postoji psihološki problem. Na ovaj način, uglavnom, je bilo pogoršano stanje pacijenata sve se često završavalo otkazima, razvodima i poremećajima socijalnih odnosa – navodi dr Milovanović.

 

 

Alarmantni podaci

Prof. dr Milovanović navodi da je problem i u edukaciji doktora, koji uglavnom na osnovnim studijama nisu mogli da uče o ovoj bolesti. Dr Milovanović kaže da se, ipak, zapažaju pomaci i da ima mladih stručnjaka koji žele da se posvete lečenju ove bolesti. Kod prof. Milovanovića diplomirao je na temu sindroma hroničnog umora student iz Slovenije, a profesor je autor poglavlja o sindromu hroničnog umora u udžbeniku iz kojeg će znanja sticati studenti iz Osijeka. Kada je u pitanju sindrom hroničnog umora dr Milovanović kaže da je sve ovo neophodno, jer su epidemiološki podaci alarmantni i veoma zabrinjavajući.

– U Sjedinjenim Američkim Državama oko 2 miliona građana već ima tu dijagnozu, ali smatra se da je to samo vrh ledenog brega. U Evropi 2 miliona ljudi ima ovu bolest,a koliko je ozbiljan problem svedoči i podatak da je Evropski parlament doneo rezoluciju da se pod hitno formiraju fondovi, edukuju doktori i da se nešto preduzme – upozorava prof. dr Branislav Milovanović.

Pre nekoliko nedelja bio je organizovan okrugli sto Evropske unije za zemlje Balkana. Na sastanku kojem je ispred Ministarstva zdravlja Republike Srbije prisustvovala i pomoćnik ministra zdravlja dr Jelena Janković formirana je radna grupa.

 

 

Postkovid sindrom koji prelazi u sindrom hroničnog umora

Evropska mreža EMEA pacijenata i lekara smatra da u Srbiji oko 30.000 osoba ima sindrom hroničnog umora, što je predstavljeno na okruglom stolu Balkanskih udruženja pacijenata pre nekoliko nedelja.

– Zabrinjava postkovid sindrom koji se sada pojavljuje i prelazi u sindrom hroničnog umora. Na osnovu evropskih podataka, 10 do 30 odsto pacijenata koji imaju postkovid sindrom ulaze u sindrom hroničnog umora. Onda se postavlja pitanje da li je to ista bolest? Za autonomni nervni sistem to je isto, nismo našli nikakve razlike. Ali, ako 10 do 30 odsto postkovid pacijenata, uđe u sindrom hroničnog umora, to znači da dobijate minimum još 30.000 novih pacijenata. Ovo su ozbiljne brojke i naše ambulante preplavljene su pacijentima koji su prošli covid 19 – kaže prof. dr Branislav Milovanović.

Doktor objašnjava da kod postkovid pacijenata postoje oni sa dijagnozom komplikacija akutne infekcije.

– To su pacijenti koji su imali infarkt, moždani udar, trombozu, imaju fibrozu pluća. Kada uradite dijagnostiku vidite prisustvo zapaljenja srčanog mišića, aritmije. Kod najvećeg broja postkovid pacijenta, ipak, ne nađete ništa i to je ta grupa koja je i najveća i to su pacijenti koji ulaze u sindrom hroničnog umora – naglašava prof. Milovanović.

 

 

Uspavani virusi i stres

Virusi su jedan od glavnih uzročnika ove bolesti, pretpostavlja se da je Epštajn – bar virus izazivač ove bolesti. Prof. Milovanović, ipak, na osnovu svog višedecenijskog iskustva, veruje da su iza svega herpes virusi. Kako objašnjava, to su uglavnom uspavani virusi, čije pojavljivanje isprovocira neki stres koji je i okidač za pojavu bolesti.

– Nauka još nije tačno utvrdila zašto se bolest kod nekog razvije, a kod nekog ne. Postoje pacijenti koji imaju urođena oštećenja mitohondrija, koja se nasleđuju od majke, pa se obično bolest razvije u pubertetu kod ženske dece. Taj poremećaj ćelija na nivou mitohondrije je urođen, a postoji i stečeni poremećaj gde se pik javlja posle puberteta ili posle 30. godine- objašnjava prof. dr Milovanović.

 

 

Ko su najteži pacijenti?

Usled sindroma hroničnog umora mladi ljudi postaju invalidi. Prof. dr Branislav Milovanović kaže da postoje četiri stepena bolesti.

– U četvrtom stepenu čovek je vezan za postelju, bukvalno ne može da ustane, mladi ljudi nisu u stanju da se po šest meseci istuširaju, to su najteži pacijenti. Treći stepen je kada pacijent nije u stanju da radi i mora da napusti posao. Postoje i dva blaža oblika kada je poremećena funkcionalnost – naglašava dr Milovanović.

 

 

Zašto je važno što pre otkriti bolest i početi lečenje?

Evropske države rade mnogobrojna istraživanja na temu sindroma hroničnog umora. U Norveškoj je pacijentima s dijagnozom ove bolesti omogućeno skraćeno radno vreme. Kada je u pitanju izlečenje doktor Milovanović kaže da su podaci, nažalost, razočaravajući.

– Izleči se samo 5 do 10 odsto pacijenata i to su uglavnom mlađi ljudi kod kojih je odmah započeto lečenje. Ukoliko pacijent 5 ili 10 godina ima bolest, onda je izlečenje veoma teško. Oko 64 odsto pacijenta može da se vrati u funkcionalno stanje , ali da oseća tegobe. Bitno je, ipak, boriti se da se bolest ne razvija dalje. Prema mojem iskustvu, u zavisnosti od toga koliko bolest već traje, potrebno je minimum tri meseca do dve godine za povratak u funkcionalno stanje – kaže prof. Milovanović.

 

 

Multidisciplinarno lečenje

Lečenje je multidisciplinarno, neophodno je da se zna i koliko jakom fizičkom naporu može da se izlaže pacijent , kako bi sačuvao svoje kapacitete. Prof. Milovanović kaže da se prvo testira stepen oštećenja autonomnog nervnog sistema.

– Posle testiranja moram da vidim u kojem pravcu mogu da idem. Neophodno je utvrditi koja infekcija stoji iza bolesti. Kod pacijenta se uočava deficit minerala i vitamina, pa mora da se primenjuje suplementacija. U zavisnosti od stepena bolesti nekad se primenjuje antivirusna, antibakterijska terapija. Ukoliko je potrebno daju se antibiotici. Aminokiseline, peptidi, antioksidansi nekada se koriste, ali glavno je lečenje mitohondrija, koenzim Q 10 jedan je od glavnih lekova koji se koristi da poboljša produkciju energije u mitohondrijama- kaže prof. dr Branislav Milovanović.

Prof. dr Branislav Milovanović prvi je u Republici Srbiji uveo novu naučnu disciplinu neurokardiologiju, zbog toga je postao član Evrospke akademije nauka i umetnosti na predlog predsednika Feliksa Ungera. U Srbiji se svake godine održava internacionalni kongres iz neurokardiologie, a prof. Milovanović je 2019. organizovao i Svetski kongres iz neinvarzivne kardiologije, čime je Srbija postala jedan od vodećih centara u svetu za ovu problematiku. Dr Milovanović je osnivač je i prvi predsednik predsednik Sekcije za autonomni nervni sistem Srpskog Lekarskog Društva. Sekcija je od maja 2005.godine član Evropske federacije za autonomni nervni sistem kao prvo nacionalno udruženje van Evropske unije.