U cilju ostvarivanja javnog interesa u oblasti javnog informisanja, informišemo i edukujemo javnost o tome kako hiperbarična komora utiče na oporavak osoba sa dijabetesom i dijabetesnim komplikacijama.
„Pritisak 140/75, puls 83 u minuti, uredan EKG i saturacija 95 posto. Nemam klaustrofobiju, nisam imao akutne upale, niti sam bio izložen zračenju ili kemoterapiji. No kako bolujem od dijabetesa tipa 2, hiperbarična komora pokazala se kao jedna od mogućnosti prevencije komplikacija bolesti od koje, kao i od dijabetesa tipa 1, prema službenim statistikama, boluje oko deset posto stanovnika Srbije Koliko ljudi uz to ima predijabetes, nitko ne može precizno reći.“
Novinar Dušan Miljuš prepričava svoje iskustvo s odlaskom u hiperbaričnu komoru. Pre samog ulaska pregledala ga je dr. Antonija Precali, doktorka koja i sama živi s dijabetesom tipa 1. Pregledala je medicinsku dokumentaciju, obavila preliminarni pregled i razgovor te procijenila da nema prepreka za tretman.
Pre ulaska u barokomoru dobio je masku za kiseonik, obavezni deo tretmana koji traje 75 minuta. Upute je dao Goran Gašparević, licencirani operater i inženjer hiperbarične komore, specijaliziran za hiperbaričnu oksigenoterapiju.
„Kad uđete unutra i kad se upali plavo svetlo, stavite masku, dobro je namjestite i normalno dišite. Na polovini tretmana napravićemo kratku pauzu od nekoliko minuta, a zatim nastavljamo. Kad se plavo svetlo ugasi, čućete ispuh i tada je tretman gotov“, objasnio je.
Dušan Miljuš je ušao u komoru, svojevrsnu „podmornicu na suvom„, u kojoj će sledećih deset dana svakodnevno provoditi terapiju. Kako komora ima TV prijemnik, vrieme krati serijama, ali istovremeno razmišlja o tome što se tačno događa u njegovom tielu. Do tada je o hiperbaričnoj komori slušao uglavnom kroz vesti o nesrećama s roniocima, kad bi ona bila ključna za spašavanje života nakon dekompresijske bolesti. Nije očekivao da će se i sam naći u ulozi pacijenta.
Priznaje da je na početku osetio pojačani puls. Nakon „zarona“ na monitoru je pratio kako se pritisak zaustavlja na 1,75, vlaga je bila oko 46 posto, a temperatura 26 stepeni. Zato je bilo dobro što je prsluk ostavio u garderobi, a prema savetima operatera i telefon te metalne predmete. Sve je to deo sigurnosne procedure.
Kome pomaže?
Vreme u komori prolazi, a misli se vraćaju na ono što je rekla dr. Antonija Precali. Da se nije dogodilo ništa drugo osim smanjenja stresa, što je jedno od pozitivnih delovanja hiperbarične oksigenoterapije, već bi i to bio dobar prvi utisak. Istina, prve večeri nakon tretmana osetio je umor, ali kratko. Već nakon drugog ulaska imao je osećaj viška energije, ranije je zaspao i spavao čvršće nego inače.
Ubrzo postaje jasno i kako terapija zapravo deluje. Hiperbarična komora radi na principu udisanja sto posto čistog kiseonika pod pritiskom višim od atmosferskog, najčešće između 1,5 i 3 bara. Takav pritisak omogućuje da se kiseonik otapa izravno u krvnoj plazmi, a ne samo da se prenosi hemoglobinom. Posledica je bolja snabdevanje tkiva kiseonikom, smanjenje upale, poticanje stvaranja novih krvnih žila i jačanje procesa lečenja.
Kod osoba s dijabetesom hiperbarična oksigenoterapija može poboljšati metabolizam i perifernu mikrocirkulaciju, zbog čega se spominje i kao važna pomoć u prevenciji dijabetičkog stopala. Primjenjuje se i kod hroničnih rana, neuroloških bolesti, smanjenja otoka, a navodi se i u terapiji neplodnosti. Sportisti je koriste za bržu regeneraciju mišića, tetiva i mekih tkiva, ne samo nakon povrede nego i kao deo oporavka nakon velikih napora. Poznato je da hiperbaričnu komoru koriste i vrhunski sportisti među njima Novak Đoković, a takvu opremu imaju i veliki sportski timovi poput Real Madrida.
I za lečenje i za prevenciju
Kako tačno funkcioniše hiperbarična komora, da li se na tretman može doći sa uputom, da li se to odnosi i na privatne klinike koje raspolažu savremenim komorama, kao i da li troškove pokriva zdravstveno osiguranje u Srbiji, samo su neka od pitanja koja se prirodno nameću.
Vjekoslav Budimir, vlasnik i osnivač Oxivite-a, kaže da se upravo kao dugogodišnji ronilac odlučio na razvoj ovakve poliklinike jer smatra da je regionu, pa tako i Srbiji, potrebno više ulaganja u hiperbaričnu medicinu, ne samo kada je reč o lečenju već i o prevenciji.
Navodi primer Nemačke, gde određene grupe pacijenata, poput onih na dijalizi, imaju pravo na redovne odlaske u hiperbaričnu komoru, a tretmane im pokriva zdravstveno osiguranje. Kod takvih bolesnika dolazi do oštećenja krvnih sudova, a hiperbarična terapija može doprineti njihovoj elastičnosti. Spominje i Tursku, gde je nakon razornih zemljotresa otvoren veliki broj barokomora zbog velikog broja povreda i nagnječenja, jer se pokazalo da ovakvi tretmani mogu pomoći u sanaciji takvih stanja.
Važnu ulogu hiperbarična komora ima i kod trovanja ugljen-monoksidom, jer omogućava brzo uklanjanje otrovnog gasa iz organizma. Vatrogasci to vrlo dobro znaju, pa je u takvim slučajevima presudno što pre pacijenta prevesti do najbliže komore. Problem je u tome što šira javnost, ali i deo medicinske struke, još uvek nije dovoljno upoznat sa tim kolika je stvarna korist hiperbarične medicine, kako u lečenju, tako i u prevenciji.
Deo razloga leži i u činjenici da se u nekim zemljama regiona hiperbarična medicina nedovoljno zastupljena u obrazovanju i praksi. Iako Srbija ima određene kapacitete i stručnjake u ovoj oblasti, prostor za širu primenu i unapređenje sistema i dalje postoji, naročito imajući u vidu veliki broj pacijenata sa dijabetesom, kao i različite povrede i stanja kod kojih bi ovaj oblik lečenja mogao imati veću primenu.
Zdravlje nema cenu, ili ipak ima?
Hoće li tretmani u hiperbaričnoj komori jednog dana biti šire uključeni u javni zdravstveni sistem, zasad je teško prognozirati. Kada je reč o samom doživljaju tretmana, Miljuš opisuje da početak podseća na putovanje avionom. Kada kiseonik pod pritiskom krene, osećaj je sličan ruljanju po pisti pre poletanja. Kao i u vazduhoplovstvu, i u hiperbaričnim komorama važe stroga bezbednosna pravila. Blagi pritisak u ušima nakon izlaska brzo nestane.
Udisanje čistog kiseonika ostavlja utisak svežine i energije. To je bila najdirektnija i najvidljivija posledica boravka u „podmornici“. Zaključak je bio jednostavan: tretmane bi imalo smisla nastaviti. No jasno je i drugo – ovakva terapija ima svoju cenu. Sistem hiperbarične komore zahteva ozbiljna ulaganja, vrhunsku opremu i obučeno osoblje.
Ipak, kada je reč o automobilu, servis se često plati bez mnogo pitanja. Kada je reč o zdravlju, dilema je veća samo zato što trošak dolazi direktno iz sopstvenog džepa. Zato rečenica da zdravlje nema cenu možda zvuči izlizano. Ali oni koji se odluče za tretman u hiperbaričnoj komori uglavnom prethodno odmere korist i trošak. Tako je bilo i ovde: iako ronjenje nikada nije bilo blisko, odluka da se „zaroni“ u hiperbaričnu komoru nije izazvala dilemu.