U cilju ostvarivanja javnog interesa u oblasti javnog informisanja, informišemo i edukujemo javnost o tome šta je hashimoto i koji su mu simptomi
Hashimoto sindrom, poznat i kao Hashimoto tireoiditis ili hronični limfocitni tireoiditis, je autoimuna bolest kod koje imuni sistem greškom napada tkivo štitne žlezde.
Hashimoto tireoiditis je prvi put opisao japanski lekara Hakaru Hashimoto početkom 20. veka koji je primetio karakteristične upalne promene na štitnoj žlezdi, a po kome ova bolest i nosi ime.
Danas se Hashimoto svrstava među najčešće autoimune bolesti i najčešći je uzrok hipotireoidizma, odnosno smanjenog rada štitne žlezde.
Vremenom, ukoliko se ne prepozna i ne leči, Hashimoto sindrom može dovesti do ozbiljnih metaboličkih poremećaja i negativno uticati na različite sisteme organa, od kardiovaskularnog do neuropsihijatrijskog.
Bolest češće pogađa žene, naročito u srednjem životnom dobu.
U ovom članku objasnićemo šta je Hashimoto sindrom, koji su simptomi, uzroci i faktori rizika, kako izgleda postavljanje dijagnoze, lečenje i koje su moguće komplikacije.
Pored toga, detaljno ćemo govoriti o ishrani kod Hashimota, budući da ona igra veliku ulogu u lečenju, te dati primer sedmodnevnog jelovnika.
Šta je Hashimoto sindrom
Hashimoto sindrom ili Hashimoto tireoiditis je autoimuno stanje u kome imuni sistem napada sopstvenu štitnu žlezdu, postepeno oštećujući tkivo i dovodeći do njene smanjene funkcije.
Ova hronična upala obično uzrokuje hipotireoidizam, odnosno usporen rad štitne žlezde, pri čemu se javlja niz simptoma poput umora, osećaja hladnoće i povećanja telesne mase.
Hashimoto tireoiditis je danas vodeći uzrok hipotireoidizma, a ovaj poremećaj se najčešće javlja kod žena srednje životne dobi, mada se može javiti u svim starosnim grupama, kao i kod muškaraca.
Mnogi faktori mogu doprineti razvoju Hashimota, uključujući genetsku predispoziciju, hormonske promene, različite infekcije, stres i nedostatak ili višak joda.
Simptomi često napreduju sporo i mogu biti nespecifični, pa u nekim slučajevima može proći više meseci ili čak godina pre nego što se postavi ispravna dijagnoza.
Kada se jednom otkrije, bolest se najčešće kontroliše dugoročnom nadoknadom hormona tiroidne žlezde i prilagođenom ishranom, što pomaže pacijentima da održe zadovoljavajući nivo energije, normalnu telesnu masu i kvalitet života.
Simptomi
Kako se štitna žlezda oštećuje usled napada imunog sistema, ona počinje da radi usporeno i javlja se stanje pod nazivom hipotireoidizam, kod kog se hormoni štitne žlezde luče slabije.
Hormoni štitne žlezde prvenstveno su važni za regulisanje metabolizma, ali takođe utiču i na sve druge funkcije organizma i gotovo sve organe.
Samim tim, niske vrednosti hormona štitne žlezde, koji se nazivaju tiroksin (T4), trijodtironin (T3) i kalcitonin, mogu dovesti do velikog broja različitih simptoma koji često počinju blago i gotovo neprimetno, i mogu se pogrešno pripisati drugim stanjima ili životnim okolnostima, što otežava pravovremeno postavljanje dijagnoze.
Najčešći simptomi Hashimoto bolesti i hipotireoidizma uključuju:
- Umor i malaksalost: Osobe sa Hashimotom često osećaju hronični nedostatak energije i osećaj kao da im stalno treba više sna.
- Netolerancija na hladnoću: Smanjen rad štitne žlezde usporava metabolizam i dovodi do slabije termoregulacije, pa pacijenti mogu osećati hladnoću iako je drugima temperatura prijatna.
- Povećanje telesne mase: Usporen metabolizam znači da telo troši manje kalorija, pa mnogi imaju problem sa dobijanjem na težini, čak i uz isti ili manji kalorijski unos.
- Suva koža i lomljiva kosa: Nedostatak hormona može se odraziti i na kožu, koja postaje gruba i suva, dok kosa počinje da opada, postaje krta i lomi se prilikom češljanja.
- Promene raspoloženja i depresija: Kod Hashimoto sindroma neretko dolazi do mentalne usporenosti, lošeg pamćenja, pa čak i do depresivnih epizoda. Budući da su tiroidni hormoni važni za ravnotežu neurotransmitera, pad njihove proizvodnje može izazvati kognitivne i emotivne tegobe.
- Problemi sa varenjem: Hashimoto može dovesti do usporenog rada creva i zatvora, gorušice ili nadimanja, jer su svi sistemi organa i telesni procesi usporeni.
- Menstrualne nepravilnosti: Kod žena sa Hashimotom se često javljaju duži i bolniji ciklusi, obilnija krvarenja, a ponekad i poremećaji fertiliteta.
- Usporen rad srca: Može doći do blage bradikardije, a neki pacijenti osećaju i povremeno preskakanje srca.
- Zadržavanje tečnosti i otoci: U kasnijim fazama bolesti može se javiti otok ispod očiju, na licu i na ekstremitetima.
Simpomi Hashimoto tireoiditisa obično napreduju polako, mesecima ili godinama, što dovodi do toga da bolest ostane neotkrivena sve do trenutka kad hipotireoidizam postane izrazito naglašen, a laboratorijske vrednosti pokažu jasno odstupanje.
Dijagnoza
Dijagnostikovanje Hashimoto sindroma podrazumeva kombinaciju kliničkih i laboratorijskih nalaza, kao i na rezultate ultrazvučnog pregleda štitne žlezde.
Simptomi se obično razvijaju postepeno i nespecifični su, što često otežava rano postavljanje dijagnoze.
Ipak, relativno jednostavnim testovima krvi i karakterističan nalaz ultrazvučnog pregleda omogućavaju precizno postavljanje dijagnoze, onda kada se posumnja na problem sa štitnom žlezdom.
Prvi korak obično podrazumeva odlazak lekaru opšte prakse ili endokrinologu, nakon što pacijent primeti simptome kao što su hronični umor, osetljivost na hladnoću, zatvor, promene na koži i kosi ili porast telesne mase.
Tokom kliničkog pregleda, lekar ultrazvučnim pregledom proverava veličinu i konzistenciju štitne žlezde, meri puls i krvni pritisak, i uzima anamnezu koja uključuje porodičnu istoriju autoimunih bolesti.
Ukoliko postoji sumnja na disfunkciju štitne žlezde, dalje dijagnostičke procedure uključuju:
- Analizu hormona štitne žlezde: Povišen TSH je najčešći pokazatelj hipotireoidizma u okviru Hashimota, jer hipofiza pojačanim lučenjem TSH pokušava da natera oslabljenu štitnu žlezdu da proizvodi više hormona. Istovremeno, FT4 i FT3 se postepeno smanjuju, što dodatno ukazuje na hipotireozu. Kod ranih ili subkliničkih oblika, FT4 i FT3 mogu ostati u granicama normale, dok je TSH već povišen.
- Provera prisustva anti-TPO i anti-Tg antitela: Antitela na tireoidnu peroksidazu, anti-TPO, su najčešće značajno povišena kod Hashimota i smatraju se jednim od najpouzdanijih pokazatelja autoimunog napada na štitnu žlezdu. Antitela na tireoglobulin, anti-Tg takođe mogu biti povišena i pružiti dodatne informacije o stepenu autoimunog procesa, iako nisu uvek neophodna za postavljanje dijagnoze.
- Prolaktin kao marker za autoimune bolesti: Kod nekih autoimunih bolesti, uključujući Hashimoto, povišeni prolaktin može biti pokazatelj imunološke disfunkcije ili opšteg metaboličkog disbalansa.
Ultrazvučni pregled, koji pokazuje nehomogenu ili zrnastu teksturu karakterističnu za Hashimoto sindrom, ili smanjenu ili pojačanu vaskularizaciju, kao i moguće uvećanje ili prisustvo čvorića na štitnoj žlezdi, zajedno sa prethodnim analizama krv, dovoljno je za postavljanje dijagnoze.
U zavisnosti od nalaza ultrazvučnog pregleda, kao i vrednosti hormona i eventualnog prisustva antitela u krvi, lekar može predložiti i dodatne analize i testove.
Na primer, često se proverava lipidni profil, budući da se kod hipotireoidizma često javljaju povišene vrednosti holesterola i triglicerida.
Pored toga, mogu se proveravati koncentracije selena, gvožđa i vitamina D u krvi, ukoliko se sumnja da njihov manjak doprinosi usporenom metabolizmu ili utiče na autoimuni proces.
Lečenje
Hashimoto sindrom, kada se manifestuje u obliku klinički značajnog hipotireoidizma, leči se primarno nadoknadom hormona štitne žlezde.
Najčešće je lek izbora levotiroksinu, sintetičkoj formi tiroksina koji reprodukuje dejstvo prirodnog T4 kojeg luči štitna žlezda.
Ovo je standardna početna terapija za većinu odraslih osoba kada je TSH povišen i FT4 nizak.
Doza se postepeno prilagođava na osnovu nalaza TSH i FT4 na kontrolama svakih šest do osam nedelja.
Na dozu takođe utiče telesna masa, starost, kao i prisustvo kardiovaskularnih bolesti i drugi faktori.
Kod malog broja pacijenata, uzimanje liotironina, sintetičkog oblika hormona trijodtironin, pored levotiroksina može smanjiti simptome. Ipak, ovo nije uobičajena praksa i potrebno je pažljivo praćenje nivoa hormona, budući da T3 ima jače dejstvo.
Tokom lečenja analize antitela, kao što su anti-TPO ili anti-Tg nisu od suštinske važnosti kao FT4 i FT3, ali u nekim slučajevima pomaže da se prate razvoj ili stabilizacija autoimunog procesa.
U slučajevima sa vrlo izraženim simptomima hipotireoze, od koristi mogu biti lekovi ili suplementi koji smanjuju tegobe poput zadržavanja tečnosti ili nedostatka vitamina D, kao i dodaci joda ili preporuke u vezi ishrane bogate jodom.
Za nadoknadu vitamina D obično se prepisuje upotreba Vigantol kapi.
Cilj lečenja Hashimoto sindroma je normalizacija TSH i slobodnog T4, uz postizanje subjektivno dobrog osećaja pacijenta, stabilne telesne mase, očuvane energije i odsustva znakova hipotireoze.
Terapija je u većini slučajeva doživotna, jer oštećenje žlezde ne može biti popravljeno, a antitela i dalje ostaju aktivna.
Ishrana
Pored hormonske terapije, ishrana kod Hashimoto sindroma ima veliki uticaj na smanjenje sindroma.
Optimalna ishrana treba da podrži rad štitne žlezde, smanji upalu i obezbedi mikronutrijente neophodne za sintezu i konverziju tiroidnih hormona.
Glavni principi su:
- Umeren unos joda: Premalo, ali i previše joda ima negativan uticaj na rad štitne žlezde. Jodirana so obično je dovoljna za obezbeđivanje dovoljne količine joda, a
u nekim slučajevima lekar može prepisati dodatke ili uzdržavanje od namirnica bogatih jodom, poput morskih algi. - Unos selena: Namirnice bogate selenom, kao što su brazilski orah, riba i jaja, povoljno utiču na enzime koji konvertuju T4 u T3 i imaju antiinflamatorno dejstvo.
- Adekvatan unos proteina: Proteini su ključni za održavanje normalnog metabolizma, a pomažu i u stabilizaciji nivoa šećera u krvi. Dobri izvori uključuju meso, ribu, jaja i mlečne proizvode, dok su najbolji izvori biljnih proteina mahunarke, integralne žitarice, orašasti plodovi i semenke.
- Smanjenje unosa rafinisanih šećera: Ishrana sa visokim udelom prostih ugljenih hidrata može doprineti gojaznosti i stvoriti dodatni pritisak na endokrini sistem.
- Umerena konzumacija kupusnjača: Kupus, brokoli, karfiol i slične namirnice sadrže goitrogene supstance koje mogu ometati rad štitne žlezde, naročito ako se jedu sirove u velikim količinama. Termičkom obradom se većina goitrogena neutrališe.
- Hidratacija: Dovoljan unos vode pomaže u regulaciji procesa detoksikacije i održava dobru funkciju organizma u celini.
- Umeren unos kofeina: Kafa i štitna žlezda nisu u direktnoj vezi, i umeren unos kafe neće u značajnoj meri uticati na funkciju ove žlezde. Ipak, uzimanje kafe sa lekovima za štitnu žlezdu značajno smanjuje efikasnost lekova, pa je neophodno napraviti pauzu od najmanje 30 do 60 minuta od uzimanja lekova i konzumacije kafe i napitaka sa kofeinom. Zamena mogu biti čajevi, od kojih su neki čajevi posebno korisni za štitnu žlezdu.
- Eliminaciona dijeta po potrebi: Kod osoba kod kojih su prisutne intolerancije na hranu, kao što su osetljivost na gluten ii laktozu, može dovesti do pogoršanja tegoba i opšteg stanja. Eliminaciona dijeta najjednostavniji je način da se otkriju eventualne intolerancije.
Prevencija
Apsolutno siguran način da se Hashimoto spreči ne postoji, ali svako može usvojiti određene preporuke koje u određenoj meri smanjuju rizik od razvoja ili ublažavaju simptome bolesti.
Pre svega, važan je umereni unos joda, uz izbegavanje preteranog konzumiranja morskih algi, soli i suplemenata ako već postoji genetska predispozicija za autoimune poremećaje.
Redovne kontrole, posebno kod osoba s porodičnom istorijom ili drugim autoimunim bolestima, mogu pomoći u ranom otkrivanju latentne faze bolesti kroz povremeno proveravanje TSH, FT4, i anti-TPO i anti-Tg antitela.
Raznovrsn, balansirana ishrana bogata mineralima, posebno selenom i gvožđem, takođe povoljno utiče na rad žlezde.
Upravljanje stresom, dovoljna količina sna i fizička aktivnost mogu sprečiti pad imuniteta koji može pokrenuti upalne procese.
Pored toga, istraživanja pokazuju da je održavanje zdravlja crevne flore od koristi, budući da neravnoteža bakterija i intolerancije na hranu može dodatno podstaći autoimune reakcije. U nekim slučajevima, upotreba probiotika ili digestivnih enzima može biti od koristi.
Čak i kada prevencija nije uspešna, rano prepoznavanje simptoma i uvođenje odgovarajuće terapije u značajnoj meri poboljšavaju prognozu i budući kvalitet života.
Osobe s povišenim antitelima, ali bez izraženih znakova hipotireoidizma, takozvani subklinički hipotireodizam, mogu odložiti ili sprečiti prelazak u klinički oblik bolesti promenom načina ishrane i redovnim praćenjem stanja.